Tada sam se prvi put bliže susrela sa ovom verskom ustanovom koja mi je ceo život bila pred očima, u ulici Vlade Jovanovića 11, ali je nikada nisam primećivala jer je bila stara i skoro potpuno srušena. Nije izgledala kao sinagoga, niti je postojalo bilo kakvo obeležje koje bi na to ukazivalo.
,,Pri ulazu su me oduševili upaljeni karakteristični jevrejski svećnjaci koji su osvetljavali stare fotografije i predmete na stolovima. Nekoliko ljudi koji su radili na ovom projektu nam je objašnjavalo kako će ovaj prostor izgledati i pokazvalo planove i ideje i od tog dana sam s nestrpljenjem čekala kraj radova. Bilo je lepo osetiti barem delić nečije kulture, vere i istorije“, govori uzbuđeno jedan od posetilaca.
Nakon otvaranja 2017. sam redovno prisustvovala aktivnostima organizovanim u muzeju. Nakon svake posete sam bila sve više radoznala o samom početku jevrejske zajednice u Šapcu i osnivanja ove verske ustanove. Ipak, glavno pitanje je zašto se niko nije brinuo o njoj do sada?
Sam početak sinagoge
Kako bih zadovoljila svoju radoznalost i dobila odgovore na pitanja, otišla sam do šabačkog Narodnog muzeja i razgovarala sa Branislavom Stankovićem, kustosom i istoričarom koji je pokrenuo inicijativu da ova zgrada bude renovirana i da ovaj prostor konačno dobije namenu i bude iskorišćen.
On je priču počeo objašnjenjem kako je nastala jevrejska zajednica u Šapcu i kako su oni funkcionisali:
,,U našem gradu je tokom 19. veka već postojala velika, formirana zajednica Jevreja koja je u velikoj meri doprinosila razvoju grada. Naravno, nakon nekog vremena se stvorila potreba za bogomoljom koja kod Jevreja ne predstavlja samo crkvu, već i mesto okupljanja društeve zajednice, a može biti i škola za njihovu decu. Slali su molbe tadašnjoj vladi koje su u početku bile odbijane, ali im je krajem 19. veka dozvola ipak data. Zanimljiva činjenica je da je ova sinagoga zapravo sefardska, sefardi su Jevreji iz islamskog sveta koji su 1492. proterani iz Španije te su došli, kao što možemo zaključiti, i na Balkan.“
Usledio je i razgovor o najpoznatijim Jevrejima u Šapcu. Moj sagovornik ističe kako je za Šabac posebno značajna bila porodica Vinaver (po njima se danas zove jedan šabački trg).
,,Avram Vinaver je bio lekar i doneo je prvi rendgen aparat u Srbiju, a bio je i ljubitelj šaha te je osnovao prvi šahovski klub u našem gradu, dok je njegova žena Ruža bila poznata pijanistkinja. Njihov sin, Stanislav, bio je pisac i vrlo često je pominjao Šabac u veoma lepom kontekstu, a bio je i dobrovoljac u oba Balkanska rata i Prvom svetskom ratu. Pomenuo bih i Oskara Daviča, istaknutog književnika. Neki njihovi lični predmeti i tekstovi se danas nalaze u ovom muzeju“.
Sinagoga je uspešno služila svojoj svrsi sve do Drugog svetskog rata i okupacije Jugoslavije 1941. godine. U okviru takozvanog Konačnog rešenja (plan Nemačke za genocid nad evropskim Jevrejima) našla se, naravno, i okupirana Jugoslavija. Šabački Jevreji su u oktobru streljani u Zasavici, a deca i žene su poslati u logore. Danas, nažalost, u Šapcu nema Jevreja.
Sinagogu je jevrejska opština još 1949. prodala Dragici Tešanović, a ona ju je prodala Miloradu Stefanoviću. Oduzeta mu je i nacionalizovana 1961. godine i tada je korišćena kao obdanište, KUD ,,Abrašević“ ju je koristio za probe, a služila je i kao depo šabačke biblioteke. Agencija za restituciju mu je vratila sinagogu 2009. , grad ju je otkupio od njega, a Ministarstvo kulture dalo novčana sredstva da se ona obnovi. Sređivala se narednih nekoliko godina, sve dok muzej nije konačno otvoren 2017. godine.
Branislav kaže da, iako je predviđen kao multimedijalni prostor, unutra postoji postavka koja se sastoji od ličnih predmeta bitnih Jevreja koji su živeli na ovim prostorima, različite fotografije i tekstovi (na primer fotografije desetak šabačkih Jevreja koji su poginuli za Srbiju u Prvom svetskom ratu), a ima i artefakata vezanih za jevrejski život i religiju. Postavka se završava pričom o ,,Kladovskom transportu“ (transport Jevreja izbeglih iz Trećeg rajha).
Muzej kao multimedijalni prostor
Kako je kustos i istoričar, Branislav je bio inicijator projekta i učestvovao je u njegovom realizovanju. Zato mi je podrobno objasnio ceo proces, plan i ideju koja stoji iza ovog muzeja:
,,Ljudi koji su učestvovali u ovom projektu zaključili su da bi mnogo produktivnije bilo da prostor bude multimedijalni jer će tako posetioci češće dolaziti tu i svaki put će imati priliku da vide nešto novo. Tako je počela saradnja muzeja sa Savezom jevrejskih opština u Beogradu i organizacijom ,,Haver Srbija“ , koji su česti gosti. U ovom muzeju možete uživati u različitim istorijskim radionicama, projekcijama filmova, koncertima klasične kao i sefardske muzike, promocijama knjiga… Prostor se iznajmljuje i mnogim manjinskim grupama kao što su Društvo slepih, paraplegičari, romska zajednica… Oni imaju priliku da drže svoje radionice o toleranciji i razumevanju“.
,,Ovaj prostor živi ne samo da nas podseća na Jevreje i njihovo stradanje u ratu, već da svakodnevno promoviše razumevanje i toleranciju i prema drugim manjinskim grupama kako se događaji iz rata nikada ne bi ponovili“, zaključuje Stanković.
